Ovo danas i nije više vest. Ovo je naša stvarnost. Ljubiša Ristić, proslavljeni reditelj, imenovan je za v. d. upravnika Ateljea 212 na sednici Skupštine Grada Beograda, održanoj u petak. Sve je na to ukazivalo. Od trenutka kada je Filip Gajić, njegov učenik, postavljen za upravnika Bitef teatra. Potom je Ristić ponovo pokrenuo Šekspir festival i nazvao ga 2.0, što je bila šala a možda i ne, da je ponosan Ćaci.
Zašto je Ristić potreban Ateljeu? I to u svojoj 80. godini. Možda zato što nemaju kadrove, a izbori se bliže. Glumac Tihomir Stanić za Radar odgovara: „Ne znam šta da kažem, osim da su ovi iz vlasti stvarno poblesavili i da ne znaju šta rade. To je samo jedan od dokaza da su izgubili kompas s realnošću. Ovo bi bila radosna vest pre 50 godina. Ljubiša Ristić je u ozbiljnim godinama i ovo je stvarno sramota. On je bio izuzetno značajan autor i pamtim njegove grandiozne predstave, ali to je bilo. Ovo je dokaz da je vlast rešila da se obračunava s kulturom. A, on se čudno ponaša godinama, još od kada je bio deo JUL-a, ne bih lično da ga komentarišem. Dovoljna je činjenica koliko ima godina. Uvek može gore, ali ovo je stvarno kraj. Jedina sreća je što se nadam da će uskoro biti izbori, pa eto nade da će sve odluke ove vlasti postati ništavne. Jer, suštinski su ništavne.“
Ljubiša Ristić ne priznaje godine i smatra da je baš na pravom mestu. Kako nam je rekao, brine da se pozorišta ne zatvore, kao ni fakulteti: „Mlađi sam od svih koji su zabrinuti. Pričaćemo kad dođe vreme, leto je, svi letuju. Atelje 212 mora da se sačuva, to je važno mesto. Doći će vreme za priču, polako.“
Ovi iz vlasti stvarno poblesavili i da ne znaju šta rade. To je samo jedan od dokaza da su izgubili kompas s realnošću. Ovo bi bila radosna vest pre 50 godina. Ljubiša Ristić je u ozbiljnim godinama i ovo je stvarno sramota
Tihomir Stanić
Ljubiša Ristić rođen je 1947. godine u Prištini. Završio je Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Huga Klajna i Vjekoslava Afrića, a diplomirao je predstavom Buba u uhu Žorža Fejdoa, koja je najdugovečnija predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta. S Nadom Kokotović 1977. osniva KPGT („kazalište, pozorište, gledališče, teatar“).
Godine 1974. u Subotici stvara svoje najbolje predstave. U jesen 1985. stvara „Kulturni bum“, dovodeći velika imena pozorišne umetnosti. Tamo je stvarao do 1995, kada se odvaja srpska od mađarske drame i prelazi u bioskop „Jadran“. Njegov rad, zbog avangardnog pristupa, bio je izložen mnogim kritikama. Na primer, izbacio je sve stolice iz publike, pa je publika morala da stoji za vreme predstava. Jedna od predstava izvođena je na splavu na Palićkom jezeru. Splav je tokom predstave bio otisnut od obale, te niko nije mogao da napusti predstavu pre kraja. Bilo je i padanja u vodu… Godine 1996. s Dankom Lenđel u Beogradu osniva „Međunarodni art centar K.P.G.T.“, u staroj Šećerani nadomak Ade Ciganlije, na Čukarici. Već dugo je rado viđen gost u najprljavijim emisijama režimskih medija.
Kulturni poslanici kažu, postavljaće ova vlast i pokojnike, jer ćute, ne bune se. Jedan je dojavio: „Evo ekskluzive, nemojte se iznenaditi ako Branko Kockica postane upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta.“
Takva su vremena. Živeli mi!
